Лира

КРСТИВОЈЕ ИЛИЋ (1938–2022) И ЊЕГОВА ЕЛЕГИЈА О СВЕТУ, ОД ВРХОВА ДО ДНА
Похвале и узнесења
Овај Орфеј поцерско-тамнавски и мачвански, елегичар предграђа и казамата, дворова и храмова, лирски летописац „божјих људи” и муза из бордела, песник лабудова над Вила-Леском и краљевских епитафа, одвековао је век певајући, заправо, само песми. Песма је била и празник и оправдање, и бич и самилост, можда и једини прихватљив начин да се остане ту. Тако је Крстивоје, дечак и мистификатор, фудбалер и  боксер, велики песник, изнео свој крст до оне последње тачке, после које се пролама тишина

Пише: Драган Лакићевић

Вила-Леска, Брдарица, Драгиње, Посавотамнава, Коцељева, Шабац, Београд – то је био групни завичај грађанина-луталице Крстивоја Илића (1938–2022). Завичај песника Крстивоја, пак, било је свеколико песништво: песнике је сматрао боговима, и кад су антички и светски, као Проперције, Вијон, Рилке, Хелдерлин, и кад су наши: Војислав, Црњански, Раичковић, Миљковић, Иван В. Лалић... Сам себи се обраћао стиховима великог лирског савременика, који му је и „примио” прву књигу, у „Просвети” 1973: „Станимо мало, песмо! / Јесмо ли живели, јесмо! // Ти си најлепше сате / Јаблани кад се злате // У лакој магли, пени – / Однела тужно мени.”
Причало се, тада, да је прву угледну награду за поезију под шифром добио јер је жири био уверен да су песме у циклусу „Раздор у слуху руже” – Раичковићеве.
Имао је душу песника-занесењака, окупану годишњим добима, нарочито сјајем ране јесени, са бојама руја и злата, кад све сазрева у баштама и на пијацама Србије, па има и за мрава и за божјег човека. Умео је да се диви и поезији и природи, али и свему људском, и кад је мало и кад је велико. Скромну вечерицу, на новинама и „ултрапас”-столу четворокреветне собе у Студењаку, умео је својом похвалом да претвори у гозбу. Најјевтиније ондашње вино „ројал” звао је „ројалчина” и „гладним генијима” у партеру великог дома наздрављао као на Косовској вечери.
Једном се, у дечјој библиотеци „Пинки”, Његошева 43, код Манојла, дивио мирису сокова из срца лубенице. Пружио сам тада неку невелику новчаницу „песнику-сељаку”, дивном другу и мрачном лиричару Зорану Вучићу из Бучума код Сврљига – био је секретар часописа Расковник – да скочи до пијаце Каленић и донесе највећу лубеницу. Зоран оде, а Крле каже:
– И ти, дечаче, мислиш да ће он, с оноликом ловом, икад да се врати! Он се, дечаче, већ запутио према Мирочу и Тресибаби.
Знао је Крле да ће Бучум (тако је, по његовом селу, звао Вучића) донети лубеницу, али је машта имала други језик, језик песничког дара и слике. У њему је био притајен јеретик и преступник, типа Јесењина: „Да нисам песник, ја међ свима / био бих хуља и лопов знан...” Волео је ликове који су окусили казамат, и уопште јунаке из „каубојаца” и хајдучких зимовника.
Једном сам, у издавачком полету, познавајући Крстивоја и његов живот, питао да ли би могао да напише низ песама-портрета о својим познаницима са робије. И, ето га, поткрај лета, донесе збирку Елегије из казамата, за едицију „Знакови поред пута”.

ВЕЛИКИ ПЕСНИК

Био је велики песник – признали су му то издавачи и тумачи још од збирке Раздор у слуху руже. Његову поезију насељавао је свет оног што лебди и трепери, што је флуидно и неухватљиво, али зрачи, сија, дамара. Исто биће прожимало је и космос и сутон над пољима и шумама, и човека обележеног животом и смрћу. Ослушкивао је све танано и суптилно што човека веже са природом и Богом или супротставља. Смрт је била велика Крстивојева тема – тајна и тачка. Обилазио је око те тачке од самог почетка – лирског, метафизичког, заумног. Испитивао прелазе између добра и зла, живота и смрти.
На другој страни, занимало га је приградско дно: људи са маргине насеља и песништва, свет који живи на обалама, у хаусторима, по периферији града и живота. Рано је написао Елегије из предграђа, збирку лирских балада о својим „божјим људима”, на ивицама градова, мањих и већих и на окрајцима времена која су се ту раздвајала – село и град, насеље и пустара, старо и ново, доба радости и патње, времена која се не могу раздвојити. Те су елегије певале о његовим необичним јунацима, њиховим заветима и заносима, пркосима и занатима. Занати су били и пороци и завети, успони и падови... У томе је све било песничко, и кад их је измишљао и кад их је одиста познавао. Просјак Саватије, Каменорезац Теофил, виолиниста Живкула Каурић цигански лорд, Андреја Цар ложач циглане, Бора Шаран дунавски алас, пензионисани пијанац Аврам, Дуле Трећак славни џепарош, Лика Маџар власник рингишпила и други, међу којима су били и неки стварни. И кад их је измишљао, чинио је то да им помогне и нађе, макар код себе, самилости за њих – са своје песничке и господске висине.
Интонација Крстивојевих елегија, дуги дистиси, као да су призивали патос класичне версификације и музику древних елегија, међу којима и оних великог презимењака Војислава (ком је посветио рану песму „Рађање елегије” 1965). Тај свечани тон био је велика супротност бедном животу људи са дна:

Јер, живели смо као браћа, у љубави и слози,
истина, сви ми на две, а ти на једној нози!
Опрости за дане кад од мене ниси ништа примао,
веруј ми, ни ја тада нисам ништа имао!
Знао си шта су сањари и изгубљени људи,
често си, у тој беди, ти мене умео да понудиш!
Кад те на улици препознају, кад ти се јаве,
волео си сваком одговорити тихо са: а в е!

У свакој „елегији из предграђа” била је понека црта песниковог аутопортрета. Душе бескућника и сањара најбоље је дочаравао сами бескућник и сањар:

Знаш какав је живот у овом предграђу, на обали,
мало смо ти ракију, мало жену – пробали!
Сад је пролеће, спавамо испод дрвећа, на трави,
изнад нас путују звезде, испод нас путују мрави!

Божјаци често имају невидљивог или видљивог покровитеља, анђела-чувара-заштитника. Чини се да их је и Крстивоје повремено имао. Међу последњим покровитељима песника били су његови пријатељи из Шабачког позоришта – старали су се о њему, возили га, рецитовали његове песме.
Имао је и помињао мајку Загорку, али је у суштини био бескућник. У Књижевној топографији Београда Радована Поповића помињу се три адресе на којима је становао, а можда само преспавао. Верујем да их је било и тридесет три, не рачунајући студентске и друге домове, свратишта и коначишта код познатих и непознатих...
Знајући, у оно доба, да имам мајку која живи сама, рекао ми је:
– Волео бих, дечаче, да се испричам са твојом мајком. Знам да она има бојлерчић и шпоретић и супицу. Гори цепаница, кува се чај, а нас двоје седимо и причамо о теби. Тако бих желео да те упознам. Можда недељу, две. И ја бих тамо, код ње, написао нешто, онако, за богове...

ПОЕЗИЈА И ФУДБАЛ

Имао је дара за хумор и цинизам, дивио се и ругао једнако. Како се славним песницима одушевљавао и умео да пронађе мање знане драгоцености њихових стихова, тако је умео и да оцрни савременике који за њега нису имали разумевања и милости, поготово ако су и они били песници:
– И он хоће да пише о демонима, а мисли да су демони пољопривредни радници!
Волео је фудбал и бокс, утакмице и навијаче – и сам је учествовао у скандирањима и смишљао слогане на трибинама „Севера”...
– Највећи песник живи на Маракани и зове се Драган Џајић – „Звездино” лево крило.
Једном смо шетали поред Хале спортова на Новом Београду, близу Студењака, где је тада „илегалисао”, а Крле завири у неки шимшир и оданде извади црни мушки кишобран.
– Откуд ти тај кишобран, Крле? – пита Џојс (тако смо звали Јована Радуловића, писца Голубњаче).
– Ту сам га оставио да ме чека ако почне киша. Замисли, заврши се филмчуга у „Радничком”, или бокс-меч, изађемо из Хале, а напољу киша!
Био је књижевни јунак – уврстио сам га у збирку ликова „Београдских прича” Лудачки рукопис, пре двадесет година. Само му нисам поменуо име. Али он ту књигу и ту причу никад није поменуо. Можда ју је прећутао... Јунак и прича живе напоредо... Можда није ни знао да постоји... Нису га препознали ни други: или нису читали, или су Крстивоја брзо заборављали. Ово сећање је против тог заборава... Ипак сам га, макар у тој причи, увео у плаво „Коло” СКЗ, за којим је чезнуо, мада га та чаша не би смела мимоићи.
Крстивоје је певао о роду – личном и породичном, потом песничком и националном. Свом роду посветио је књигу, боље рећи лирски спев Лабудови над Вила-Леском – реторски дијалог са оцем и братом, највише са мртвима. (Заселак Вила-Леска је песниково родно место, песнички топоним првог реда.) То су песме о смрти и о земљи, на позорници језичке и топографске слике која се зове Вила-Леска. Душе предака вију се над Вила-Леском као лабудови код Његоша: „Боже драги, свијетла празника, / како су се душе прађедовске / над Цетињем данас узвијале, / играју се на бијела јата, / како јата дивних лабудовах / кад се небом ведријем играју...”
И Његоша је сматрао светитељем српског песништва.
За Крстивоја је поезија била празник.
Смрт је прелазак „у неки угао руже, / у башту ветра...”
Љубав је највећа заповест Илићеве поезије.
Душа је у вези са гласовима предака: „Свеједно како се одвајаш од тела, и да ли те после у било чему има, / тренутак је да схватиш ноћ: слушај / те гласове што стижу као стреле / са мочваре, гласове предака, можда!”
„Испевана на тему смрти, ова поезија је сва у свечаном, понесеном, скоро емфатичном тону, иако без патетике и сентименталних излива. Изванредно вешто владајући ритмом, реченицом, са изузетним осећањем мере и са смислом за згуснуто, Илић се, размишљајући о животу и смрти, уме да уздигне до космичке визије и несвакидашњих митских обележја...” – написао је, поводом Лабудова над Вила-Леском, велики уредник Милан Комненић.

„БЕЗОБРАЗНЕ” И НАЦИОНАЛНЕ ТЕМЕ

Мајстор строфе, имао је више опредељења за сонет. Најпре, из љубави према класици и њеним облицима песничког савршенства. Потом због истраживања доживљаја сонета и сопственог исказа у његовим катренима и терцинама. У сонетним рамовима написао је најбоље љубавне, мисаоне и метафизичке теме, али и јеретичке Сонете за куртизане које је некад, на тајно одушевљење а јавно згражавање читалаца, објављивао у Студенту. Звао их је „Сонети за Баханткиње”. Чекао се нови број Студента, да би се сонет читао наглас, са терасе. Ови сонети били су сродни поезији у књизи Бордел муза, коју је изванредно препевао Данило Киш. Крстивоје је испевао „безобразне” песме и теме чије су јунакиње славне жене из светске поезије: Хера, Афродита, Медеја, Федра, Лепа Јелена, Клеопатра, Љуба Страхинића Бана, Куја Видосава, Проклета Јерина, Жана Дивал, Ана Карењина, Лолита...
Истрајно је певао на отаџбинске и националне теме, највише косовске и устаничке, мишарске. У Краљевским епитафима дао је своје портрете српских владара. Налик рељефима златника, медаљонима и натписима на споменицима, испевао је, најкраће што се могло, своју реч и мисао о владарима Лозе Немањића –од Немањиног оца Завиде па до Уроша Нејаког.
И по версификацији и по оркестрацији језика, песник дочарава краљевско време далеке прошлости у којој живе и своје епитафе говоре: Тихомир, Кнез Мирослав, Немања, Првовенчани и остали из светородне лозе. Историјски подаци налазе се у подтексту – у првом плану је звучна владарска реторика, са лирским рефлексијама власти и појединачне судбине. Написао сам својевремено да тим епиграмима песник једнако држи до историје и до религије. Историчност је често у нијансама ироније. „Та историчност помиње братоубице и свеце – амбивалентне протагонисте краљевске династије, а ’исповедање богу сунца’ обележава предхришћански и ранохришћански карактер првих владара.” И даље: „Духовно и световно, биографско и легендарно у Илићевој поеми преплиће се и спаја, прелива једно у друго.” – „У малим лирским монолозима Немањића посебно су присутни Свети Сава и Косово. Они не проговарају кроз поезију него кроз веру. Свети Сава није земаљски владар – он је светитељ и родоначелник светосавске мисли. Њега се на посебни начин опомињу и о њему као о божанству мисле и отац и брат и синовци.”

Највише памтим младог Растка, дечачког лица,
са оним очима благим, и као небо плавим,
како стоји на брегу и слуша говор птица,
и тумачи га мени, у некој нестварној јави:
као да другим духом – и јагњетом и вуком,
све што је природа дала умножава и слави!

ДЕЧАК И МИСТИФИКАТОР

Крстивоје је био и дечак и мистификатор. Од својих доживљаја градио легенде. Трудио се да се прослави. Као и Манојле Гавриловић, обилазио редакцију Јежа – доносио им шале на свој рачун. „Нек се о мени прича” – говорили су обојица.
Био је вољен и невољен. Један га је уредник Студента, у оно доба, обожавао. Објављивао му измишљене репортаже. Као, негде у свету, пукла је брана, вода прети да збрише села и цео град, а вредни учитељ изводи из школе ђаке који, својим читанкама, обуздавају бујицу... Други, пак, технички уредник није подносио Крстивоја, али је морао да му „слаже” и „прелама” песме. Плаћало се по стиху, па му је смањивао број стихова, спајајући по два у један... И, да би му наудио, правио је намерне грешке у песмама и у имену песника: Кр Стивоје, Крештивоје, Христовије, Крстовије Или... Крлета то није љутило – био је то део славе и трајања на књижевном попришту.
Било је то велико детињство нашег песништва. И дечак Крстивоје, старији знатно од нас, желео је да одрасте и буде уважен и награђен као Десанка, Раичковић, Брана Петровић, Бећковић...
Кад је примио последњу награду „Одзиви Филипу Вишњићу”, седели смо за дугим кафанским столом, у Аранђеловцу, а на столу, по обичају, гозба „за богове”... Са другог краја совре пришао ми је и шапнуо: „Једи!” Као некад, кад је то значило: Једи и пиј сад кад има – ко зна да ли ће бити сутра и кад ће поново бити прилика.
У песми „Орфејева елегија” осврнуо се на лик Драгољуба Ђенадића Ђене, заборављеног„мачванског песника и боема”, огледајући се у њему сад више него икад раније:

Чекамо да те време, однекуд, из црне земље врати,
зар смеју такви песници, зар смеју боеми умирати!
Твоје најлепше књиге, које си у грозницама писао,
зауставила је, на пола пута, злобна људска мисао!
Био си као звезда чист, изван свих кланова и кампања,
и једино под земљом могло би доћи до њиховог штампања!

Последња песничка књига Крстовдан има поднаслов „Посвете и узнесења”. У збирци су кратке песме – некад епиграми, некад епитафи, здравице и похвале – српским писцима. Почињу са Његошем и лектиром, а долазе до савременика, млађих од Крстивоја и двадесет година (Јагличић и Баковић). Опевао и неке заборављене, и земљаке. И несхваћене. Није заборавио ни владике-савременике, ни Ћосића, ни Ујевића, ни себе! Највише песама има у завршетку стих или наслов тога песника, као поенту и као врхунац или дефиницију песниковог живота: Ноћ скупља вијека – Његош, Виногради, збогом умиљати – Бранко, Santa Maria della Salute – Лаза, Има сеоба, смрти нема – Црњански, Ви црне воде у беличастој пени / и мостови над празно извијени – Раичковић, Исто је певати и умирати – Миљковић, Ја сад немам своју драгу и њен не знам глас – Дис, Од тога се поноћ засијала – Змај итд. Крстивоје подразумева да је и он њихов део, да његова поезија проговара из истог бића и језика.
„Овај песнички албум српске књижевности личи на драгоцену збирку поштанских маркица на писмима за вечност, са печатом изузетног песника Крстивоја Илића” – написао сам за задњу корицу последње збирке Крстовдан (2021).

***

Белешка
Рођен 1938. у Брдарици, општина Коцељева. Основну школу завршио у оближњем Драгињу, Средњу трговачку и Вишу педагошку у Шапцу, књижевност студирао на Филолошком факултету у Београду. Песме пише од основне школе. Објавио двадесетак књига, награђиван, превођен. Играо фудбал, волео бокс. Преминуо је у Шапцу 22. августа 2022.

***

Збирке
Крстивоје Илић објавио је двадесетак књига песама. Поменућемо неке: „Раздор у слуху руже” (1973), „Лабудови над Вила-Леском” (1977), „Јастреб на нишану” (1980), „Елегије из предграђа” (1982), „Приговор Орфеју” (1987), „Елегије из казамата” (1989), „Јесењи предели” (1990), „Катрени о вину” (1992), „Пролеће у Драгињу” (1994), „Мишарске елегије” (1995), „Сабор бесмртника” (1996), „Изабране и нове песме” (1996), „У судњи час” (2001), „Елегије над горама и водама” (2003), „Порекло сонета” (2006), „Церски епитафи” (2014), „Крстовдан” (2021).

***

Деца, драма, антологија
Крстивоје Илић објавио је више књига поезије за децу: „Мале љубавне песме” (1989), „Пролеће у Драгињу (изабране песме за децу)” (1997), „Пелен и Мелема” (1998), „Дечак из Вила-Леске (избор љубавних песма за децу)” (2002)... Године 2000. написао је драму „Мишарска битка”, а 1996. саставио поетску антологију „Сазвежђе ариљског анђела” (1996).

***

Награде
Добио је низ књижевних признања. Поменимо награде „Круна деспота Стефана”, „Лазар Вучковић”, „Србољуб Митић”, „Раде Драинац”, „Жика Поповић”, „Одзиви Филипу Вишњићу”...